top of page
Search
Writer's pictureAdmin

МИРНА ЛУКА


Живети се не мора - пловити се мора, каже стара Максима. Опет без пловидбе нема ни живота.


Преко 95% добара се у свету превози бродовима, и када би сви бродови стали на недељу дана, стао би живот у целом свету.

Дакле, поморство је једна племенита вештина, племенитих људи који раде да би живот, не само њихових најближих, него и целога света могао нормално да функционише.


Аристотел је направио поделу људи на живе, мртве и на оне који плове, на оне чији је живот између два света, негде у магновењу, никада превише ни на једној страни.

Дискретне хероје који подједнако доприносе да механизам живота наставља да ради.


Данас је један брод довезао жито у Сијеру Леоне, други је доставио гас у Белгију, трећи контејнер са лековима у Индонезију, неки пети је превезао путнике до посла и школе у Грчкој... и тако свакога дана живот наставља неометано да тече, а људи добијају преко потребну храну, енергенте, лекове и друге материјале потребне за нормалан и подједнак развој живота и економије свуда у свету, све то захваљујући бродовима и поморцима који на њима раде.

Вероватно се зато у свим религијама света људи увек моле за оне који плове, јер су поморци препознати као једна од главних карика у ланцу функционисања света, или како је то за време последње пандемије речено, као кључни радници.


У нашем народу за поморачки хлеб се каже да је хлеб са седам кора. Многобројне научне студије последњих педесетак година показују да је живот и рад на броду веома стресан, рискантан и у неретким случајевима опасан по здравље и живот.


Бродови су се кроз историју мењали, мењао се начин превоза и врсте терета, начини укрцаја и искрцаја, али је поморство увек било препознато као занимање високог ризика. Зато су поморци изузимани из конвенција о раду и за њих су увек била прописивана посебна правила и конвенције које би регулисале рад и живот помораца на броду. Последња таква конвенција је Конвенција о раду помораца (МЛЦ) која је на снази од 2006. године.


Поморци се на броду сусрећу са разним опасностима.Поред традиционалних биометеоролошких, хидролошких опасности данас су они изложени и константним вибрацијама, штетним микроталасним, електромагнетним и радиоактивним зрачењима, штетним гасовима и испарењима услед превоза опасних терета, великим и наглим температурним разликама, сталним променама часовних зона, раду са високим напоном (4400-6600 волти), раду на висини, у буци... и многим другим.


О психолошком моменту је заиста тешко говорити. Да би се човек бавио овим послом потребно је да је ментално веома чврста и стабилна особа. Много је психолошких потешкоћа са којима се поморци данас суочавају, од вишемесечне одвојености од куће и породице, која свима најтеже пада, до стресних маневара кроз море пуно кинеских рибарица, где сам се сусрео са капетанима и официрима који су оседели за недељу дана.


Када сте свесни да одговарате за двадесетак и више живота, за брод тежине преко стотину хиљада тона, чија је вредност преко двестотинак и више милиона евра и на њему терета у вредности још пет пута толико, одговорности за море, за обалу, флору и фауну, није вам свеједно када један погрешан потез може да изазове толику штету колики је БДП неке омање државе.

О стресу који се преживи са властима и инспекцијама у појединим афричким и азијским земљама сивишно је говорити, и ко није поморац то тешко може да разуме.


Пирати на нашу жалост и даље постоје, и не изгледају као Џони Деп, Пенелопа Круз или Кира Кнајтли, већ су то озбиљни командоси опремљени најсавременијим наоружањем, који отимају бродове и поморце због откупа.

Хлеб са седам кора је буквално такав, а поморци га обезбеђују својим породицама часно и поштено.


Дакле, никада није било лако бити поморац, исто као што никада није лако било Србин бити.

Посебно није лако бити Србин поморац.

Остали смо без свог мора, без својих компанија и бродова, али нисмо остали поморци на сувом.

Наставили смо да радимо на бродовима иностраних компанија и наставили да одржавамо традицију поморства.


Након вишемесечних уговора и времена проведеног на броду, поморци се враћају кући, својим породицама, својој домовини, својој мирној луци.


А да ли је заиста тако, да ли је Србија наша мирна лука?


Небригом институција, поморци су нестали из система, престали да постоје. Вероватно се мислило ако више немамо море, немамо ни поморце.


И тако, ни криви ни дужни, нисмо чак постали ни другоразредни грађани, само смо остали ван система, престали да постојимо.

Све док прошле године на дан светог Николе, заштитника помораца, одједном после десетина година заборава од стране институција, постадосмо и криви и дужни.


Наметнуте су нам обавезе без икаквих права.

Наслућујући да ће до овога доћи пар година уназад, основано је Удружење помораца Републике Србије.


Брзо смо организовали све расположиве ресурсе, покренули људе, тражили и добили састанак са Министарством финансија и представницима Пореске управе где смо исказали наше негодовање и неслагање са тренутним статусом и новонаметнутим обавезама.


Од нас је тражено да изнесемо виђење решења проблема, поднесемо иницијативу за регулисање нашег статуса.

Научени на систем рада на броду, где посао не сме да чека, Удружење је ангажовало тим адвоката, стручне познаваоце поморског, радног и пореског права, искусне капетане, управитеље и прве официре као глас струке и саставило стручни тим и радну групу која се дала на посао и у предвиђеном року израдили смо иницијативу за решавање статуса помораца у Републици Србији.


Иницијативу која се базира на најбољим примерима међународног законодавства, која је у складу са домаћим прописима и што је најважније у складу са стратегијом развоја водног саобраћаја Републике Србије.

Иницијатива је представљена члановима удружења и апсолутном већином прихваћена од истих.


На другом састанку у Министарству финансија представници удружења су уручили иницијативу представницима министарства. Иницијатива је такође уручена и

-Министарству грађевине и саобраћаја као директно надлежном министарству за област поморства,

-Министарству за рад, запошљавање, социјална и борачка питања као надлежнима за ПИО,

-Министарству здравља.


Од тада до данас прошао је скоро један шестомесечни уговор на броду, ништа се није померило са мртве тачке. Нема назнака да надлежни органи нешто раде поводом нашег статуса.


Одрадили смо већи део посла за њих, трасирали смо им пут, уцртали курс којим треба да се плови и не треба им пуно да уведу брод у мирну луку.


Ми смо се као стручни морепловци понудили да помогнемо у мановри али је кормило сада ипак у њиховим рукама.


Хоће ли наша мирна лука остати мирна за српске поморце или ћемо невољно ипак морати да тражимо своју нову мирну луку!?


И зато са жељом и хтењем да останемо да живимо у својој држави и стварамо неке нове генерације српских помораца, 24.07.2023.године излазимо на протест где желимо да покажемо своје незадовољство тренутним статусом, да покренемо институције да раде свој посао и нашу матичну луку поново учине мирном за своје поморце.


Живела Србија, наша мирна лука!


С. Царевић

Члан УО УПРС


На мору

21.07.2023

436 views0 comments

Comments


bottom of page