Конвенција Уједињених нација о поморском праву (UNCLOS) предвиђа примарну одговорност за бродове да буду у држави заставе пловила. Дакле, сваки трговачки брод мора бити регистрован под заставом одређене државе под чију регулаторну контролу сходно томе потпада. Држава заставе је, на пример, одговорна за инспекцију пловила и његове способности за пловидбу (flag inspection), обезбеђује безбедност и спречавање загађења и сертификује посаду. Како се права и обавезе према међународном праву углавном намећу пловилима преко држава заставе, они су кључни фактор у одређивању спровођења међународних стандарда.
Као опште правило, требало би да постоји „истинска веза“ између земље из које се брод управља и земље под којом плови. Регистри заставе који немају услове за националност за бродарске компаније које користе њихову заставу – често зато што заправо немају развијену шпедицију – и који пружају финансијске бенефиције, као што су нижи порези, обично су познати као „заставе погодности".
Према Unistad-u, скоро 73% светске флоте је означено у земљи која није стварни власник пловила. Због тога постоји огромна разлика између држава у којима се налазе власници бродова и држава заставе које врше регулаторну контролу над светском флотом.
Панама, Маршалска Острва и Либерија су далеко прва три регистра заставе погодности у свету.
Упркос вршењу јавне функције, регистри заставе погодности (FOC) у већини случајева нису владине агенције, већ приватне компаније које се налазе изван стварне државе заставе или раде из различитих филијала којима управљају агенти. Обично се профит дели између компаније и државе регистрације.
Заставе погодности (FOC) се такмиче за регистрацију брода са политикама које обећавају ниже трошкове задржавајући порезе, накнаде и регулаторна оптерећења лаким. Упркос томе што су ратификовале неколико међународних поморских и радних конвенција, заставе погодности (FOC) често немају ресурсе или вољу да ефикасно примењују међународно право.
Власници бродова могу лако и брзо да промене заставу свог брода, а пракса замене заставе брода како би се смањили трошкови и избегли закони се назива „скакање заставом“.
Овом приликом цитираћемо Међународну федерацију транспортних радника (ITF):
„Глобализација је помогла да се ова јурњава ка дну подстакне. На конкурентном тржишту транспорта, заставе погодности (FOC) смањују накнаде и минимизирају регулативу, јер власници бродова траже најјефтинији начин да управљају својим пловилима.“
ЗАШТО ЈЕ ЈУРИСДИКЦИЈА ДРЖАВЕ ЗАСТАВЕ ПРОБЛЕМ?
У Међународној поморској организацији Уједињених нација (IМО), где се одлучује о свим међународним поморским прописима, земље које имају највећи број бродова под својом заставом имају већу тежину у процесу доношења одлука од оних земаља са мање бродова. Све конвенције усвојене на Међународној поморској организацији Уједињених нација (IMO) ступају на снагу тек када их ратификује одређени број држава које представљају одређени проценат светске флоте. Шеф панамске делегације у Међународној поморској организацији Уједињених нација (IMO) стога носи надимак „господин ИМО”.
Заиста, постоји много малих земаља без традиције трговачког бродарства или великих бродских компанија са седиштем које имају одлучујућу моћ да утичу на међународне стандарде само зато што многи бродови вију заставу те земље. У ИМО-у, власници бродова заправо бирају које државе имају моћ да регулишу своју индустрију.
ЗАСТАВЕ ПОГОДНОСТИ, БРОДОЛОМ И КРАЈ РАДНОГ ВЕКА
За пловила која су на крају животног века, разлика између земаља стварног власништва и застава бродова је чак већа него током радног века брода. Одређене заставе погодности (FOC) су презаступљене на крају животног века; ове заставе погодности (FOC) се једва користе током радног века бродова, али су посебно популарни за последња путовања до депонија. Првенствено се користе за бродове који се налазе на обали насукани и спремни за резање у Јужној Азији.
Заставе Сент Китса и Невиса, Коморских острва, Палауа и Тувалуа и у мањој мери Тога, Танзаније, Светог Винсента и Гренадина и Сијера Леонеа , које су мање омиљене заставе током радног века бродова, су претерано популарне заставе за пловила која су на крају животног века и доста истрошена. Све ове заставе су на сивој или црној листи Париског меморандума о разумевању (Paris MOU), односно ради се о заставама које су познате по слабој примени међународних поморских стандарда.
Регистри на крају животног века, као што су Сент Китс и Невис, Комори и Палау, такмиче се једни са другима нудећи јефтине пакете „последњег путовања“ и изричито наводе да никакви захтеви за држављанство не морају бити испуњени да би се регистровали под њиховим заставама.
То обично укључује брзе процедуре регистрације, које важе само у врло ограниченом временском периоду, по посебно нижој цени. Популарност одређених застава на крају животног века брода такође варира током година, док се нове заставе појављују с времена на време.
РЕШЕЊЕ?
Покушаји да се регулишу праксе рециклаже бродова без обавеза за власнике бродова изван јурисдикције државе заставе и других подстицаја за чисто и безбедно рециклирање неће успети као промена заставе на нестраначку или неусаглашену заставу на крају животног века или продаја пловила у готовини, купац који то може учинити, остаје атрактивно решење за власнике бродова који желе да избегну строжа правила. Опасни отпад обично иде путем најмањег отпора – а уз подршку заставе погодности (FOC), власници бродова ће моћи да наставе да бирају профит на штету људи и животне средине.